СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЛАНИШТУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЛАНИШТУ

На дан молитвеног прослављања Свете великомученице Марине, 17/30. јула 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован предстојао је свечаним литургијским слављем у Ланишту код Јагодине.

Повод за посету Преосвећеног Владике била је слава филијалне сеоске цркве посвећене овој угодници Божијој.

Архијереју Јовану саслуживали су стрешине три јагодинске цркве: архијерејски намесник белички, протојереј Александар Гајић, протојереј Срђан Кандић и jeреј Милан Ђорђевић, затим јереј Милош Ћирић, протођакон Нинослав Дирак и ђакон Саша Костадиновић.

У олтару су помагали браћа вероучитељи Бојан Тодоровић, Угљеша Урошевић, Стефан Васиљевић и Никола Ралевић.

Литургију су улепшали својим раскошним гласовима Србски православни појци уз Београда, на челу са г. Марком Качаревићем, као и бечки појац г. Немања Митић, пореклом из села Бунара код Јагодине.

Преосвећени владика је у емотивној беседи након читања еванђеоске перикопе произнео:

“У Име Оца, и Сина, и Светога Духа! Срећан празник! Нека је срећна слава овога храма! Да је благословено наше сабрање овде, на овој данашњој Литургији, браћо и сестре, где смо се сабрали да прославимо Име Божије! Кад прослављамо Име Божије, ми прослављамо све свете Божије, све угоднике Божије, све светитеље, мученике. . . Све их прослављамо јер су они сабрани у Христу и зато кад се Христу обраћамо, ми се у исто време обраћамо и светитељима да се они моле за нас. Ево и данас овај храм и ми сабрани овде у њему славимо Свету великомученицу Марину. И она је заиста, браћо и сестре, била велика угодница Божија, заштитница и молитвеница наша пред Богом. Из њеног житија видимо да је много мучена само због тога што није хтела да се одрекне Христа. И све је сматрала, како каже апостол Павле, за трице, само да Христа задобије. И задобила га је. И Он – Христос – Који никога не оставља, браћо и сестре, није ни њу оставио у највећим њеним мукама, како видимо како су је мучитељи мучили, израњавали, бацали у тамницу. . . Али она од вере није одступила. Нудили су јој све почасти овога света, сва знања, али она није ништа хтела да замени за Христа. Јер је знала ако Христа буде имала у себи, она све има. Ако Христа нема у себи, ништа нема ни од овога земаљског што има. Зато, браћо и сестре, треба да се угледамо на наше светитеље. Зато би било потребно да мало читамо житија светитеља Божијих. Па да се заиста и ми учврстимо у вери како су они веровали у Бога. Наша је вера слаба, браћо и сестре. Нама треба јака вера. А требају нам и јаки примери за веру. А већих примера за веру нећемо наћи нигде осим мученика и светитеља Божијих. И зато Црква православна данас прослвља ову, као што рекох, велику светитељку, велику мученицу, заштитницу и молитвеницу. И зато, браћо и сестре, овако баш сабрани овде да се посебно сетимо у својим молитвама Свете великомученице Марине и да је замолимо да останемо јаки прво у вери, браћо и сестре. А кад смо јаки у вери, онда смо јаки у свим добородетељима, у сваком добром начину живота. Онда смо јаки и побеђујемо себе, а најтеже је победити себе. Најтеже је, браћо и сестре, победити ту своју охолост, своју гордост, своју сујету. Најтеже је доказати себи: 'Стани, човече, ниси ти центар света; Бог је центар света'. А ми често себе стављамо у такав положај, иако мислим да нико неће да каже да баш себе ставља у центар света, али погледајте понашање. Погледајте опхођење. Погледајте како се понаша према светињи. Па шта је то? 'Зар ти не осећаш светињу, него само мислиш да осећаш себе?Да сви треба теби да служе и мени, је ли? А ми никоме другоме да не послужимо у смирењу?' Е, то је проблем, браћо и сестре – немамо смирења. Немамо смирења да се научимо него мислимо најчешће: 'Довољно ми је. Паметан сам. Научио сам, не треба ништа више. А браћо и сестре, ми хришћани, бар православни, треба једно да знамо заувек, а то је да смо ми хришћани вечити ученици Христа Господа. И док себе сматрамо да смо ученици, ми ћемо нешто и научити. Онај ђак док је у школи, он се труди да савлада лекције из градива да би положио испит. Е сад, ми мислимо: 'Положио сам ове друге лекције, ове ме друге не интересују. ' – 'Е ове су ти друге важније од тих'. Али све вам ово говорим, браћо и сестре, да треба да имамо ту, како бих рекао, основну базу - опростите што ово кажем – основну базу одакле треба да пођемо. А основна наша база јесте наша породица, јесте наш дом, браћо и сестре. И оно, често говорим, што не понесемо са кућнога прага, џаба су нам све дипломе које можемо да стекнемо на овоме свету. Џаба! Јер нисмо имали темељ. Нисмо почели себе да изграђујемо од темеља, него смо почели од крова. Сетих се, давно као дечак сам прочитао једну књигу где описује како је, каже, један човек завршио све школе које постоје на свету и кад су га питали: 'Ко ти је највише помогао да завршиш те школе, да се образујеш?' Знате ли шта је одговорио? - 'Највише ми је помогло крило моје неписмене мајке'. Пазите, браћо и сестре, мајке! Мајке која је најбоља учитељица од свих учитељица. Не мислим сада овде да понижавам учитеље и професоре, не. Али она мајка, неписмена, али је јака у вери. Знала је одговорност мајчинску да треба да васпитава децу и да у том васпитању своје деце уствари она завршава највише школе, највише факултете. Зато нам, браћо и сестре, свугде шкрипи што нисмо понели много штошта од наше домаће цркве. И данас нажалост родитељи немајући времена да се баве својом децом, да разговарају са својом децом, да причају, да усмере своју децу тамо где треба. А како ће да га усмери ако ни оно није усмрено, браћо и сестре? Нама треба, браћо и сестре, да усмеравамо себе, али на прави пут. Нама треба учитељ, нама требају духовници. Нама требају они просветни који су просвећени Духом Светим, а онај који је просвећен Духом Светим, браћо и сестре, он је у исто време освећен. Зато, рекох, шкрипи нам све што немамо то основно, а мислимо да смо завршили неке школе. Не одбацујем, и треба нам наука овога света. Да, земаљско. Треба. Треба нам образовање итекако. Али које образовање? – Оно образовање које нас учи да треба да чувамо образ. Опростите што ћу рећи, сећам се неког свог даљег деде кога нисам дуго видео пошто сам као дете отишао из родитељског дома у манастир. Па кад сам смо се срели, а он мени каже. . . Приђем ја жељан да га видим јер знам колико га је волео мој отац и колико је он волео нашу породицу. Па прилазим деди, онако како ме научио отац и мајка да му љубим руку. И ја узмем, браћо и сестре, да му пољубим руку кад је он, опростите, дрзнуо, цимнуо руку и носи онај штап, а деведесет и нешто година имао па каже: 'Дете моје, ниси смео ово да урадиш'. Верујте, било ме је много тешко јер сам мислио да сам нечим увредио свога деду. Као да сам повредио гроб мога оца па кажем: 'Ђедо, шта сам то погрешио?' Каже: 'Синко, лепо је што си ти се машио моје руке да ме пољубиш у руку, ама си', каже, 'Требао да чекаш на ред'. Збуњен кажем: 'Ђедо, какав ред?' – 'Е, требао си да чекаш да ја прво тебе пољубим руку па ти мене ако хоћеш. Јер ти', каже, 'Дете, ниси наш онај балавац више. Чујем', каже, 'Дијете, да си завршио неке велике чкоље. ' Па кажем: 'Ђедо, није то сада важно'. А он подиже онај штап па каже: 'Ќо ти каже да није важно? Важно је', каже, 'Дете моје. Него да те ђедо пита – како се зовете ви који завршите', каже, 'Те велике школе?' И ја, замислите мене младога калуђера, вероватно и младост је мене понела, па рекох нешто, па између осталог рекох 'интелектуалац'. Е да је знао тај дедо да узме онај штап па да ме превези пет пута преко леђа. Сељаку ти да кажеш шта је интелектуалац. А он каже мене: 'Јесте то али има нека', каже, 'Ријеч коју ја не могу да се се сјетим'. И на крају сети се деда па каже: 'Дијете, ви се', каже, 'Зовете образовани људи'. А ја кажем: 'Па јесте, деда'. - 'Богати', каже, 'Можеш ли ми казати шта то значи – образован човек?' Е тада сам, верујте, и завршио неке вајне школе и игуман студенички, тада сам рекао себи: 'Е сад полажи ти испит пред овим човеком који не зна ни шта је слово а камоли оловка. Ја почнем овако изокола да извучем што више од ђеда да бих могао што више научити, а он каже овако. . . Стави руку на мене, па ми каже: 'Опрости ми што ћу ја неписмен нешто да ти кажем, дијете'. – 'Реци, деда. ' – Образован је онај који образа има'. Пазите, браћо и сестре. Узмите тај глагол 'образовање' па ћете видети шта је корен, где је корен. Образован је онај који образа има. Онај који образа има, он ће увек гледати да се понаша достојанствено. Да не повреди ништа, да не повреди прво Бога, браћо и сестре. Али тај који је образован, који има образа, он пази на себе, пази на свој живот, пази на своје кораке. Пази на своје понашање, пази шта треба да каже и кад шта треба да каже. Е то је оно, опростите ми, драги моји, што вас задржавам, али мислим – то је оно што нам данас, чини ми се, недостаје много. Ми смо данас, браћо и сестре, чули једну дивну поуку еванђелску која нам говори како је Господ наш Исус Христос, наш родитељ, прави родитељ, браћо и сестре, нахранио са пет хлебова више од пет хиљада људи. Дакле, ово не можемо другачије да схватимо него као заиста чудо Божије, а не чудо људско, браћо и сестре. Ко од нас може да нахрани од пет хлебова више од пет хиљада људи? И знате, када верујућем човеку и данас поменемо чудо Божије, он тешко прихвата. Тешко прихвата јер му вера није основ живота. А ми вером усељавамо Бога у себи. Вером се учимо, браћо и сестре. Литургијом се учимо, а вера нас уводи у Литургију. Зато нам је Литургија најбоља учионица, најбоља васпитачица, најбоља веронаука. Дакле, кад је тако код нас верујућих, који кажемо да верујемо, како звуче ове речи да се са пет хлебова нахране толики људи, како ли је тек онда, браћо и сестре, тешко прихватити онима који немају вере? Е зато Господ каже. 'Све је могуће ономе који има вере'. 'Ако имаш веру, онда ћеш бити добар човек. Јер верујеш да можеш да будеш добар човек. Немаш веру? – Немаш ни вољу да се исправљаш и да се поправљаш. Дакле, браћо и сестре, заиста ово чудо, као што рекох, не може да припада људима, већ једино припада Богу. Људи као словесна бића Божија нису ни само тело, нити само душа, већ обједињени у једном телу како кажу Свети Оци. Зато је потребно да хранимо, браћо и сестре, и душу и тело. Ми знамо да без хране, ове земаљске, јелте, ниједан живи организам не може да опстане, јел тако? А шта онда да кажемо за душу? – Души не треба ни овај хлеб, али треба телу, јер душа живи у телу, браћо и сестре. Нама хришћанима потребно је да знамо чиме хранимо тело, а чиме хранимо душу. Тело је храм душе, али ми често знамо, браћо и сестре, да ту нашу боголику богочежњиву душу, да је затворимо у тело. И онда само мислимо о телу, а о души скоро нимало. Кажем, ми је затворимо тако у тело а она вапије, душа вапије јер је богочежњива. Она вапије, браћо и сестре, како бих рекао, као за тим небеским пространством јер је она одозго. Душа је одозго, браћо и сестре. Као што је и вера, и нада, и љубав – све је то одозго. Све је то дошло у овај свет онда када је Господ сишао у овај свет да га врати тамо где му је прива намена. Тело не може да живи, као што рекох, без хране као што ни душа не може да живи без Бога. Телесна и духовна глад, браћо и сестре, нису исто. Огладнимо - узећемо, што кажу, кору хлеба па ћемо задовољити тело и свој организам. Јер – зашто нису исто? – Јер душа чезне за Богом, а тело чезне, наравно – природно је то – чезне за хлебом. Али шта је најважније? – Најважније је да знамо коме шта и колико треба да дамо. Коме шта и колико треба да дамо, браћо и сестре. Духовна глад и жеђ, они покрену хиљаде и хиљаде људи да дођу до Христа, да чују реч Његову, да се хране речју Божијом. Дошли су – где? – у пустињу где нигде ничега нема. Али они заборавили на време, заборавили да, што кажу 'дан нагнуо је'. Они то не осећају. Они само осећају да што више речи Божије приме у себи и да се хране тим речима. И чули смо како апостоли кажу Христу: 'Е, отпусти народ. Нема овде шта да једе. А друго, мрак је, по тим гудурама неће моћи да дођу до кућа својих'. А Господ каже: 'Подајте им ви да једу'. Збуњени апостоли. Збуњени апостоли па кажу: 'Ми немамо чиме да нахранимо оволики народ'. А он их пита: 'Колико имате хлебова?' – 'Имамо само', каже, 'Пет хлебова и две рибе'. А поготово, браћо и сестре, што су хлебови тога времена били јако мали. Што бисмо ми рекли колачићи малтене. А каже: 'Донесите ми овамо'. И Господ шта чини, браћо и сестре? – Прво благодари Богу Оцу, а онда се моли Богу Оцу да Дух Свети преко Њега умножи хлебове. И умножио је. И као што рече данашње Еванђеље, браћо и сестре, накупили су – каже – преко дванаест котарица од преосталог хлеба од оних који су јели. Дакле, браћо и сестре, међу овим људима било је много болесника, много потлачених људи, унижених, сиромашних и према свима Христос показује љубав. Према свима Христос показује саосећање. Он гладује са гладнима, он жеђује са жеднима. И тиме нам управо показује, браћо и сестре, да и ми треба да имамо, како бих рекао, то саосећање. Али саосећање са жртвом. Није исто сажалити се на некога и помоћи некоме коме је помоћ потребна, браћо и сестре. Човек који нема сажаљења не може имати ни Христа. Можда је ово прејака реч што кажем, али је тако, браћо и сестре. Овај народ је дошао са вером у Христа а Бог им узвраћа исцељењем. Исцељује болесне, васкрсава мртве, храни гладне, браћо и сестре. Погледајте како су сва еванђелска штива од изузетног значаја и поуке за нас. Иако гладни, иако жедни, иако далеко од својих домова, они су остали крај Христа. Не мислећи, као што рекох, ни на глад, ни на умор, ни на жеђ, ни на ноћ. Они су били, браћо и сестре, гладни и жедни само Бога живога. Гладни и жедни Речи Божије. Они су желели само ту духовну храну на првом месту. Свој физички замор и своје физичке потребепотпуно су, браћо и сестре, заборавили. О, како се ово разликује од нашег понашања данас. Ако ћемо да будемо искрени па да признамо. Дакле, браћо и сестре, најчешће ми мислимо само на оно што је телесно, на оно што је физичко. Мислимо на јело и пиће и то Бог не забрањује да мислимо. Јер треба, рекао сам на почетку. Али нажалост само мислимо на своје задовољство највише. 'Не тиче ме се стање другога, главно је да сам ја задовољан'. Међутим то задовоаство је краткога даха, браћо и сестре. Не можемо бити задовољни и очекивати да будемо задовољни ако другога нисмо учинили задовољним. Не можемо да очекујемо срећу, да ћемо бити срећни ако другога прво нисмо усрећили, браћо и сестре. Дакле, браћо и сестре, колико размишљамо о телесној храни, толико треба, и још више, да бринемо о душевној храни. Данас се, браћо и сестре, у свету много говори о духовној, како бих рекао, опустелости човековој. Враћање вери и враћање Богу постаје захтев бројних умних људи. Многи у својим говорима и данас, па и књигама, моле да помогну човеку да се врати на прави пут живота. Да ли слушамо, и кога слушамо, и како слушамо?То је посебна прича, што би се рекло. Видите и сами: насиље, терор, пљачке, невиђени немир који је завладао данас у душама многих људи. Па и наших грађана, је ли. . . Склоност криминалу, угрожавање мира и среће других. Све су то појаве, браћо и сестре, које произилазе из духовно опустелих и морално раслабљених душа. Браћо и сестре, са Богом се све лакше подноси. Лакше се сналази. са Богом ћемо лакше да отрпимо и невоље, и увреде, и патње. С Богом, браћо и сестре, све лакше ми излазимо из разних наших животних ситуација и неприлика. Само у вери, у исправном животу, окренути Богу можемо то благо открити. Благо да се понашамо како треба и да живимо, браћо и сестре, како треба. Да живимо хришћански. И заиста, вера нам је за све потребна. Рекох, вером усељавамо Бога у себе. Човек који не верује не може да схвати ни ово чудо из данашњег Еванђеља. Да ли бисмо сви могли да се нахранимо, као што рекох, са тако малих хлебова, а толико људи? Дакле, браћо и сестре, међутим – Бог нам је дао нешто веће. Чак и од ове хране. Дао нам је духовну трпезу. А то значи да нам је предао Свету Литургију, коју сада ми овде служимо – сви заједно. И на тој трпези духовној, ко је? – Христос! То је наше причешће. То је наша храна духовна којом хранимо и чувамо душу, браћо и сестре. Не узимамо ли ту духовну храну, не узимамо ли Христа, не причешћујемо ли се – наша је душа урмла. Јер је она одвојена од Бога, браћо и сесте. Душа јесте бесмртна, и све је бесмртно, и човек је бесмртан, све док се не одвоји од Бога. А све што се одвоји од Бога постаје смртно. Постаје смртно, браћо и сестре. Управо та Литургија, то је та Тајна вечера коју је Господ установио пред своје страдање. Да бисмосе нахранили Христом, потребно је да се, када долазимо на Литургију, сви, а поготово ми свештеници, ми који тобоже смо учили неко богословско образовање, ми светштенослужитељи треба цели самог себе да предамо Богу. Иако предамо на Литургији себе, онда ћемо на све пазити. И на поредак у цркви, и на покрете литургијске, на све ћемо. Нисмо ли се предали ми ћемо да правимо оне грешке, да тако кажем и тд. Дакле, браћо и сестре, да би се човек предао Богу да му се моли и треба да осећа Његово присуство. И ми данас, да се молимо Богу, да се концентришемо на ову свету службу Божију, да замолимо Бога да нам помогне да се учврстимо у вери. Да замолимо Свету великомученицу Марину коју данас, као што рекох, прослављамо, да се она моли за нас. Потребне су нам, браћо и сестре, молитве светитеља, угодника и праведника Божијих. Али су нам потребне и молитве једни других. А молићемо се за друге ако осећамо другога као себе, ако осећамо радост другога као своју, и ако осећамо бол другога као што осећамо свој бол. Зато апостол Павле каже хришћанима: 'Са радоснима се радујте а са тужнима тугујте', или још како каже апостол Павле: 'Бремена једни других носите и тако испуните закон Христов. Нека нам Господ помогне да ми испунимо закон Христов, браћо и сестре, а испуњавамо га ако живимо у Духу Светоме и са Духом Светим. Бог ће нам помоћи и помоћи ће Света Марина коју народ наш назива и 'Огњена', јел тако – огњена. . . Огњена је њена вера била. Зато је народ и прозвао. Огњена је њена, браћо и сестре, молитва била. Па ето нека од те огњености, да тако кажем, те топлине њене духовне, нека да Бог да и ми осетимо. А осетићемо ако се молимо.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа Светим тајнама Тела и Крви Христове, уследила је свечана литија око цркве и резање славског колача. У молитви упућеној Светој Марини, цела заједница се нарочито помолила за колачаре ове црквене славе: Верку, монахињу Евпраксију, Дејана, Данијелу, Сашу, Катарину, Јовану и Давида. Уледила је славска трпеза љубави у сенци чувеног Кочиног храста на Великој Морави.